"Mucao je dok mu je krv liptala niz bradu" Veliki pisac je na samrti svešteniku priznao najmračnije grehe
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Navodna poslednja ispovest Dostojevskog opisuje ljubavne strasti, susrete sa ženama i kajanje, ali autentičnost tog zapisa nije istorijski potvrđena.
- U tekstu se pominju Lizanjka i Avdotja Panajeva, kao i tvrdnje o piščevim susretima sa prostitutkama i osećaju krivice pred smrt.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski, jedan od najvećih pisaca svetske književnosti, čitav život proveo je istražujući ljudske slabosti, grehe, neobuzdane strasti i unutrašnje sukobe. Međutim, čovek koji je tako duboko prodirao u najmračnije delove ljudske duše i sam je imao izuzetno buran život, obeležen ljubavnim iskušenjima, kockanjem, siromaštvom, teškom bolešću i neprestanim preispitivanjem sopstvenih postupaka. Pred smrt je zatražio sveštenika, a o onome što mu je navodno ispričao postoje krajnje uznemirujuće priče.
Prema jednom zapisu koji se pripisuje svešteniku iz Vladimirske crkve u Sankt Peterburgu, veliki književnik je na samrtnoj postelji govorio o svojim najintimnijim iskustvima, ženama prema kojima je osećao snažnu privlačnost, susretima sa prostitutkama i postupcima zbog kojih je navodno osećao krivicu.
Ipak, važno je naglasiti da autentičnost ovog svedočenja nikada nije pouzdano istorijski potvrđena.
Čovek koji je već jednom gledao smrti u oči
Dostojevski je rođen 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Njegova književna karijera započela je romanom „Bedni ljudi“, ali je svega nekoliko godina kasnije doživeo iskustvo koje će zauvek promeniti njegov pogled na život.
Zbog učešća u intelektualnom krugu Mihaila Petraševskog, čiji su članovi raspravljali o društvenim reformama i zabranjenoj literaturi, uhapšen je 1849. godine i osuđen na smrt.
U decembru iste godine izveden je pred streljački vod. Tek kada se činilo da će presuda biti izvršena, saopšteno mu je da je car Nikolaj Prvi preinačio kaznu. Umesto pogubljenja, čekale su ga četiri godine robije u Omsku, a zatim prinudna vojna služba u Sibiru.
Posle povratka iz zatočeništva nastavio je da piše, ali su ga pratili epilepsija, finansijski problemi i zavisnost od kockanja. Smrt prve supruge Marije i brata Mihaila 1864. godine dodatno je produbila njegove teškoće, a gubitak dece kasnije mu je doneo još porodičnih tragedija.
Iskustva straha, krivice, patnje i iskupljenja pronašla su mesto u njegovim najpoznatijim romanima, među kojima su „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Zli dusi“ i „Braća Karamazovi“.
„Još sam u šoku od onog što sam čuo od Fjodora Mihailoviča“
Kada se Dostojevskom u januaru 1881. godine naglo pogoršalo zdravstveno stanje, zatražio je da mu dovedu sveštenika kako bi se ispovedio i pričestio. Taj događaj potvrđen je svedočenjima njegove supruge Ane Grigorjevne. Međutim, sadržaj njihovog razgovora nije pouzdano zabeležen.
U nepotvrđenom tekstu koji se predstavlja kao sveštenikov lični zapis, opisuje se čovek toliko potresen piščevim priznanjima da je osetio potrebu da ih zabeleži.
„Mili i preblagi Bože, ni sam ne znam zašto ovo radim, zašto mi molitva nije dovoljna, ali još sam u šoku od onog što sam čuo od Fjodora Mihailoviča, kod koga sam otišao zbog ispovesti i poslednjeg pričešća“, navodi se na početku spornog svedočenja.
Autor potom tvrdi da će tajne koje je čuo zauvek ostati između njega, pisca i Boga. Ipak, nastavlja da opisuje utisak koji je na njega ostavio susret sa čovekom čiji su romani već za života izazivali ogromnu pažnju.
„Pitam se šta je s tim čovekom, ko je on zapravo, kakve su čudne sile učinile da u njemu obitavaju dve ličnosti… dva lika… dve duše…“
Prema ovom tekstu, Dostojevski je, uprkos bolesti i iscrpljenosti, govorio sa neobičnom usredsređenošću. Reči su navodno navirale toliko brzo da sveštenik nije uspevao da razume svaku misao.
„Moje reči nisu adekvatne rečima Fjodora Mihailoviča, koji je, iako bolestan i iscrpljen, bio ipak posebno pažljiv u tim trenucima. Te reči su iz njega izlazile u nekoj navali kao bujica koja nosi sve pred sobom… Ponešto nisam ni razumeo, a valjda nije ni bilo moje da razumem.“
U nastavku se opisuje razgovor o strastima, iskušenjima i postupcima zbog kojih je književnik navodno osećao kajanje.
„Samo sam slušao, kao božji provodnik, o strastima, mukama, iskušenjima i gresima Fjodora Mihailoviča, koji se tada opraštao od ovog sveta i svog zemaljskog života i tela koje ga je toliko napatilo.“
„Koliko grešnih misli, koliko bluda, koliko straha i besa“
Najuznemirujući deo navodnog svedočenja počinje opisom ispovesti za koju se tvrdi da je trajala sat i po.
Autor zapisa ne krije zapanjenost onim što je, prema njegovim rečima, čuo od umirućeg pisca. Dostojevskog predstavlja kao čoveka koji je pred kraj života osetio potrebu da progovori o iskustvima koja su ga godinama progonila.
„Jezivo mi je teško da ispišem šta mi je sve taj čovek za sat i po ispovedanja ispričao, koliko grešnih misli, koliko bluda, koliko straha, besa…“
Posebno ga je, kako navodi, zbunjivala otvorenost sa kojom je Dostojevski govorio o svojim seksualnim iskustvima i osećaju krivice.
„Ne razumem ni zašto je sve to meni ispričao kad je mogao direktno Bogu, ali kao da je u tome bilo neke naročite predsmrtne perverzije, u tom dugom ispovedanju sladostrašća i bluda…“
Sedamnaestogodišnja Lizanjka i ljubav koja se navodno završila nesrećom
Prva žena koja se pojavljuje u spornom zapisu jeste devojka po imenu Lizanjka, odnosno Jelizaveta Mihajlovna.
Prema toj priči, imala je sedamnaest godina, živela u siromaštvu i prodavala perece kako bi pomogla porodici. Dostojevski ju je navodno upoznao tokom boravka u Semipalatinsku, nakon četvorogodišnje robije u Sibiru.
„Prvo je pričao o nekoj Lizanjki, sedamnaestogodišnjoj prodavačici pereca koja ga je naročito uzbuđivala i koja je zavolela Fjodora vojnika.“
U daljem opisu navodi se da je pisac prema devojci pokazivao snažnu privlačnost i da je njihova povezanost ostavila duboke posledice po njen život.
„Detaljno je pričao kako je devojku izluđivao i šta joj je govorio i kako je dodirivao.“
Prema navodnom sveštenikovom svedočenju, Lizanjka je kasnije ostala emotivno vezana za Dostojevskog, a pisma koja joj je navodno slao čuvala je do kraja života.
„Nesrećna Jelizaveta Mihailovna bila je toliko izludela nervno i telesno da se posle više nikada nije udala i do smrti je čitala pisma koja joj je, lud od strasti, pisao Fjodor Mihailovič…“
Autor potom pokušava da objasni piščevo navodno ponašanje okolnostima u kojima se nalazio nakon izlaska iz zatvora.
„Da stvar bude crnja, posle četvorogodišnje robije i apstinencije, Fjodor M. je osećao bujicu strasti, nezasitu i nezadrživu“, stoji u tekstu.
U nastavku se pojavljuje tvrdnja da piscu nisu bili dovoljni prolazni odnosi sa ženama u Semipalatinsku, već da je prema mladoj Lizanjki osećao naročitu privlačnost zbog njene nevinosti i privrženosti.
Navodni zapis tvrdi da je upravo sećanje na nju izazvalo snažno kajanje pred smrt.
„Nije mu bilo dovoljno što je bludničio sa lakim ženama iz Semipalatinska, nije mu bilo dovoljno da oseti kako ulazi u njihova topla i smrdljiva tela, gnječi njihove bradavice i butine, ne, trebala mu je čedna, čestita, nevina devojka, da pati i da ga voli, da se snebiva pred njegovim naletima sladostrašća i bluda.“
Prema istoj priči, književnik je na samrti navodno poželeo da se izvini za način na koji se prema njoj ponašao.
„I sad, na samrtnoj postelji, više zbog njene čednosti nego zbog Boga, oseti potrebu da se izvini za sve te dodire i reči, za svu silinu strasti kojom ju je obasuo…“
Avdotja Panajeva: Udata žena koja je navodno probudila neobuzdanu strast
Posle Lizanjke, u spornom zapisu pojavljuje se Avdotja Panajeva, jedna od poznatih žena ruskog književnog života 19. veka.
Za razliku od prethodne priče, poznanstvo Dostojevskog sa Panajevom jeste istorijski dokumentovano. Ona je bila supruga književnika Ivana Panajeva i pripadala je uticajnim petrogradskim književnim krugovima u koje je Dostojevski ušao nakon uspeha romana „Bedni ljudi“.
Međutim, u tekstu koji se pripisuje svešteniku ovaj odnos predstavljen je kao snažna, gotovo opsesivna zaljubljenost.
„Odmah posle Lizanjke na red je došla Avdotja Panajeva. Kada ju je upoznao, imala je dvadeset dve godine. Bila je to zavodljiva crnka, srednjeg rasta i lepog lica. Ali Avdotja Panajeva je bila udata.“
U nastavku se navodi da su susreti u književnim salonima za Dostojevskog navodno postali prilika da bude u njenoj blizini, dok su razgovori o književnosti padali u drugi plan.
„Umesto da se zanese književnim razgovorima sa njim, Dostojevski je potpuno izgoreo od želje da uzme njegovu ženu Avdotju…“
Prema navodnom zapisu, pisca je ta privlačnost toliko obuzela da je godinama kasnije nije mogao zaboraviti.
„Nikada nije osetio nešto slično, nikada takav zanos i želju za posedovanjem.“
Sećanja na prostitutke i priznanje koje mu se pripisuje
U jednom od poslednjih delova nepotvrđenog svedočenja govori se o piščevim navodnim susretima sa prostitutkama i osećaju krivice koji je, prema toj priči, ispoljavao pred smrt.
Autor zapisa tvrdi da je Dostojevski često odlazio u siromašne i zapuštene delove grada, gde je upoznavao žene čijih se imena i lica kasnije više nije sećao.
„Često je zalazio u mračne i prljave četvrti. Voleo je da plaća ku*ve. Sada, na samrtnom odru, pokušao je da ih se seti…“
Prema tom opisu, umirući književnik navodno je pokušavao da prizove uspomene na žene iz svoje prošlosti, ali su se sećanja mešala i postajala sve nejasnija.
„Svih prijateljica noći, bludnica, jadnica, prostitutki koje je dodirivao, u koje je ušao… ali nije mogao. Gubila su se lica i tela, preklapala su se u jednu stihiju telesa koja su mu promicala pred očima.“
Tekst se završava posebno dramatičnim opisom piščevog fizičkog stanja i njegovog navodnog pokušaja da razume sopstvene želje.
„'Gospode Bože', mucao je, 'ne razumem šta me je to teralo tim nesrećnicama… Bile su tako tople, bele, jadne i dosadne', mucao je dok mu je krv liptala niz bradu…“
Šta se zaista dogodilo u poslednjim danima Dostojevskog?
Za razliku od kontroverzne priče o navodnom sveštenikovom zapisu, poslednji dani književnika poznati su zahvaljujući svedočenjima njegove supruge Ane Grigorjevne, porodičnoj prepisci i istorijskim istraživanjima.
U januaru 1881. godine Dostojevskom se zdravstveno stanje iznenada pogoršalo. Došlo je do ozbiljnog krvarenja, zbog kojeg je u jednom trenutku izgubio svest.
Kada se povratio, zatražio je da mu dovedu sveštenika kako bi se ispovedio i pričestio.
Prema Aninim uspomenama, sveštenik je došao, obavio ispovest i pričestio pisca. Istraživanja navode da je među sveštenicima koji su ga posećivali bio i Nikolaj Viroslavski, povezan sa Vladimirskom crkvom u Sankt Peterburgu.
Međutim, ne postoji pouzdano sačuvan zapis u kojem bi taj sveštenik opisao razgovor na način predstavljen u kontroverznoj priči o Lizanjki, Panajevoj i piščevim seksualnim iskustvima.
„Anja, danas ću umreti“
Ujutru 28. januara 1881. godine po starom, odnosno 9. februara po današnjem kalendaru, Dostojevski je probudio suprugu i rekao joj da već nekoliko sati razmišlja o smrti.
Ana je pokušavala da ga razuveri, ali je on bio uveren da mu je došao kraj.
Zatražio je da mu donese Jevanđelje koje je dobio od žena dekabrista tokom odlaska u sibirsko zatočeništvo. Tu knjigu čuvao je tokom robije i kasnije, često je otvarajući u trenucima važnih životnih odluka.
Kada mu je supruga pročitala odlomak iz Jevanđelja po Mateju, reči „Ne zadržavaj“ protumačio je kao znak da treba da prihvati ono što dolazi.
Istog dana, veliki književnik je preminuo u Sankt Peterburgu, u 59. godini.
Video: Vanja Bulić o tajnama svog uspeha